Slikarski atelje - Uroš Lukić
Slikarski atelje - Uroš Lukić
Uroš Lukić rođen je u Šapcu 1991. godine. U ovom gradu završio je osnovnu i srednju školu primenjenih umetnosti, nakon čega upisuje Akademiju Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konservaciju u Beogradu, smer freskopis u klasi profesora g. mr Gorana Janićijevića i tu stiče zvanje master likovni umetnik.
U svojoj kratkoj ali veoma uspešnoj karijeri ovaj mladi slikar naslikao je nekoliko stotina ikona, ali podjednako dobro se snalazi i u drugim slikarskim tehnikama. Među njegovim radovima naći ćete realistične prikaze i apstrakcije, pejzaže i mrtve prirode, portrete i karikature, grafike i akvarele.
Uroševo slikarstvo, takođe sastavljeno od nekoliko segmenata, ali svakako najbolji je u ikonopisanju, koje mu je i vokacija. Vredan, predan, crtački kvalitetan, oprobao se u svim slikarskim tehnikama. Duboko verujući, u ikone je uneo sve svoje znanje i ljubav prema veri i Bogu. Iako je mlad po godinama, ušao je u mnoge tajne ikono i fresko pisanja, oslikavajući prostore, slikajući ikone i oskuškujući sebe , i evo ovde u galeriji Kulturnog centra vidimo jednog mladog umetnika, koji će tek imati šta da kaže. S druge strane , odrastajući u kući gde je umetnost bila sastavni deo života , "inficirao" se crtanjem i nekako to ga prati kroz sve segmente njegovog rada. Crtež je čast umetnosti, i on prati tu sjajnu misao velikog Engra, i neguje ga kroz svoje celokupno stvaralaštvo, iznenadjujuće dobro vlada akvarelom i kao akvarelista lepotu stvara razmenom svojih emocija sa lepotom prirode pa su mu zato izloženi akvareli tako pitki i pričljivi, kao da su deo jedne priče, ton iste melodije. Uroš je svakako na početku svog umetničkog puta, ali je već pokazao da poseduje snažnu stvaralačku energiju, studioznu promišljenost i iznad svega prepoznatljiv likovni senzibilitet.
„Ne mogu da se setim kada sam naučio da crtam, ali pamtim da se nisam odvajao od grafitne olovke. Otac kao mentor strog, ali pravičan. Želim da umetnost koju stvaram „govori“, kako bi posmatrač istraživao, ili bio podstaknut na razmišljanje. Ikonopisanje zahteva posebno stanje uma i duha“
Za master likovnog umetnika Uroša Lukića ljubav prema stvaralaštvu utkana je u život od prvog pogleda na svet. Stasavao je u porodici okružen očevim umetničkim delima i sasvim prirodno je bilo da će slediti porodičnu tradiciju i razvijati predodređeni gen mašte i imaginacije.
Ciklus ikona U. Lukića ukazuje na permanentni napredak u pravcu šireg tonskog registra i kolorističke smelosti. Ceremonijalnost u položaju figura dopunjuje se potencijalom pokreta a osnovna ravan, najčešće pozlaćena, odmerena je tako da podržava efekat monumentalnosti samih figura. Dekorativnost se uočava na nivou teksture i težnji ka materijalizaciji.
Naša crkva, prepodobni i preblaženi oci naši, koji su oganj celom svetu, zemaljski i nebeski anđeli, prihvatili su predanje Duha Svetoga i od Njega prosvećeni blagodaću Božjom useliše Hrista u naše duše da bismo i spoznali veru našu pravoslavnu, zakone, molitve i sve što je njoj svojstveno.
Putevima FreskopisaSklonost ka umetnosti Šapčanin Uroš Lukić, student pete godine master studija Akademije srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, pokazao je još kao dete. Jedan trenutak umetničkog nadahnuća jedanaestogodišnjeg Uroša odveo je putem na kojem i danas istrajava.
- Bio sam peti razred kada sam bukvalno prepravio ikonu koju je moj brat Miloš, tada učenik Umetničke škole, završavao kod kuće. Sećam se da je praktično optužio oca da je on vršio te popravke. Tek su kasnije shvatili da sam ja bio taj koji je krenuo sa prepravkama po svome tako da su me pustili da je završim do kraja. Tako je nastala moja prva ikona Bogorodice. Možda je i to bio jedan od odlučujućih momenata. Glas od Gospoda ili nešto da se baš u tom trenutku načini takva ikona. Koliko god bila amaterski odrađena ona je uvek draga za mene jer je prva – kaže Uroš.